Нирвана, Владислав Петковић DIS

images (4)

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа,
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постајало икад
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.

То су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци,
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око,
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к`о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови  стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари

Нирвана је средишња песма збирке Утопљене душе. То је стиховна структура од девет катрена са укрштеном римом и епским десетерцем.  Лирски субјекат је жртва мртвих векова, гробља, пролазности, мора, среће, љубави, све што постоји, њему долази. Онда се одједном појави нирвана = ништа, са нељудским, мртвим погледом који пада на песника, снове, мисли, идеје. Укратко, нирвана све поништава.

Контраст се у песми постиже лексичким опонентима (речима које су супротстављене једана другој): придевима нов≠стари.

Варијације су доста присутне, и то углавном на тему мртвих:

жртва = боја пролазности ствари, мртви = нова гробља, стари векови, умрли облаци, погинули зраци, мртве руже, мртва пролећа, мириси. Пошто се исти садржај понавља на различите начине, другачијим изражајним средствима, можемо ово назвати парафразом.

Код Диса се такође јавља и опкорачење, што је и ушло у српску поезију са симболизмом:

Ноћас ме је походила срећа

Мртвих душа, и сан мртве руже…

Песнички говор ритмизира се понављањима. Анадиплоза:

Све што више јавити се никад,

Никад неће – к  мени дохођаше.

Лексичка грађа и облици

Именице: гробља, векови, жртва, боја, мора, вал, пена, ветар, гора, свемир, срећа, душа, пролеће, мирис, љубав, успомена, сенка, облаци, зраци, нирвана, око, облак, јад, поглед, будућност, идеје, мисли.

Преовлађују углавном именице из сфере космоса и географских појмова:

мора, вал, пена, ветар, гора, свемир, облаци, зраци.

Има и апстрактних именица из области човековог психичког и емотивног света:

срећа, душа, успомена, љубав, сенка, нирвана, јад, идеје, будућност.

Сви глаголи употребљени су у перфекту, нема презента, двапут је употребљен имперфекат:

походили, прилазили, трудио се била, падао, имађаше, дохођаше.

Поглед, око, облик су посебно наглашена речи које се често понављају у песми.

Песма обилује  необичним  метафора, као што су: пољубац мртвих успомена, срећа мртвих душа,  мириси мртви, смрћу загрљени, нирванин поглед који је „падао на мене и снове”.

Пољубац мртвих успомена↔пољубац мртвих љубавника у сећању, успоменама, па је настало пољубац мртвих успомена.

Ноћас ме је походила срећа мртвих душа↔ ноћас су ме походили мртви, а мртви су срећни, према Дисовој песми. Међутим, обртањем долазимо до тога да песника не походе мртви, већ сама њихова срећа.

Мириси мртви↔ мириси мртвих пролећа, дана, времена, свега што је нестало и умрло, па је од тога настала синтагма мртви мириси.

Смрћу загрљени↔ загрљени у смрти, сједињени у смрти, обртањем тога добијамо смрћу загрљени.

Нирванин поглед пада на све што је живело и што ће живети. На мене, тј. песнички субјекат, на снове, будућност, идеје, чак и на нове мисли. Нирвана = ништавило, дубока празнина уништава све, чак и оно што још није постојало, другим речима, ништа не може ни постојати, јер је још пре постанка осуђено на пропаст, односно на мртвило. То можда и не значи саму физичку смрт, већ празнину, духовно мртвило.

Девета строфа песме иста је као прва. То је прстенаста структура, присутна у Дисовим најуспелијим песмама – Нирвана, Тамница, Можда спава.

Честа су понављања у песми. Као прво: понављање прве и девете строфе, онда, у прве четири строфе исти је модел којим оне почињу: Ноћас су ме походили мртви, мора, срећа. У четвртој постоји мала разлика, узет је други глагол: ноћас љубав долазила к мени, али остаје исти модел исказа. Затим, у свакој строфи доминира мотив смрти. Придев мртав се везује уз разне именице као епитет: мртав ветар, мртва ружа, душа, пролећа, успомене…

Сем тога, јављају се варијације на овај придев: погинули, умрли, затим реченице – све што је постојало икад, своју сенку све што имађаше, све што више јавити се никад неће = мртво.

Поред тога, ту су и понављања речи или неких говорних целина у песми, као што су примери: без облака, без среће, без јада, на будућност, на идеје.

Нирвана значи празнину, непостојање, пролазност, ништавило.

То је нешто најтеже, најгоре, јер Дис нирвани одузима све људске епитете, све што би могло имати било какву сличност са човечјим. Она гледа погледом какав нема људско око. У том погледу нема среће ни јада, он је мртав и празан, а бити празан, без среће, без јада, без свести, то је највеће проклетство.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s