Kamena uspavanka, Stevan Raičković

Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

Rocky_beach

Zbirku pesama Kamena uspavanka pesnik Stevan Raičković (Neresnica k0d Kučeva 1928-Beograd 2007) objavio je 1963. godine. Cela zbirka nosi naziov po antologijskoj pesmi gore navedenoj. Ovo je zbirka soneta (forma koju je proslavio Petrarka svojim Kanconijerom: 2 katrena+ 2 tercine). Mnogo se pisalo o tome zašto se jedan savrenmeni pesnik odlučio za tako strogu formu kao što je sonet, kad je u to vreme poezija konačno doživela oslobođenje od svih stega, normi i tradicionalnih pravila i zahteva. Pisao je ovaj pesnik i slobodnim stihom, ali ova zbirka koja ga je proslavila pisana je u sonetu, sa rimom dosledno sprovedenom, jer birajući ovaj oblik stiha i strofe, Raičković je hteo da ga uklopi i usaglasi sa smislom, idejama i svojom životnom filozofijom koju je hteo da opiše, predstavi i iskaže kroz zbirku.

U pesmi su osnovni ton i tema prolaznost, smrt, propadljivost ljudskog tela, života, prirode i okruženja. Međutim, pesma nije žal za tim što prolazi i lirski subjekat ne stoji nemoćan pred promenama i prolaznošću, naprotiv, on pokušava da nađe svoj način kako da prevlada propadljivost, nestajanje i smrt. Koji je to odgovor i rešenje, shvatićemo ako krenemo u razmatranje i tumačenje svake strofe ponaosob.

Prva strofa pesme počinje apostrofom (obraćanjem i pozivom) da se svi i sve „uspavaju“ u onom položaju i pokretu u kom su se trenutno zatekli. Za koga važi taj poziv? Kome se lirski subjekat obraća kada kaže „Uspavajte se gde ste zatečeni„?

Stih“Vi ruke po travi, vi usta u seni“ jeste metonimija u kojoj je deo  uzet umesto celine, jer posredno ove  „ruke po travi, vi usta u seni“ odnose se na sve ljude. Ostali stihovi samo nadopunjuju njeno značenje jer vidimo da se poziv upućuje  ljudima širom sveta u svoj njihovoj raznolikosti i različitostima u karakteru, osećanjima, željama i životnom iskustvu: dobri, gorki, zaneseni, zaljubljeni i zakrvavljeni.

U drugom katrenu nastavlja se obraćanje ljudima, ali se istovremeno uključuje i motiv vode i prirode: „Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni“. Odavde potiče onaj „plav san kameni“ – voda je čest i omiljen motiv ovog pesnika. Kakva je voda u ovoj pesmi? Ona se pojavljuje u jednoj kontrastiranoj slici: crne vode -bela pena. Zašto su mostovi nad prazno izvijeni? Koja je uloga i simbolika mosta? Most je veza dve obale, dve strane, most spaja ne samo gradove ili čak države, nego, pre svega, ljude. Zato  su mostovi jako važna i možda čak i najplemenitija građevina koju ljudski rod može da ostavi za sobom (tome nas je još Andrić naučio). Ali ovde su mostovi nad prazno izvijeni. To je pejzaž bez ljudi, bez ikakvog života ili pokreta u njemu.

Treća strofa (tercina) posvećena je biljkama,  Raičković voli motive prirode i trava (recimo pesma „Leto na visoravni„, koja je deskriptivna, bez ljudi, glasova i zvukova, vidimo samo lišće i prirodu posle oluje). Nije slučajno što je pesnik baš neven izabrao, jer simbolika njegovog imena je da je to biljka koja nikad ne vene:  NE – VEN (zato što cveta u dugom vremenskom periodu tokom godine, skoro celog leta).

Poslednja strofa posvećena je ptici. Raičković je bio opčinjen sposobnošću leta i nebeskim visinama, ptica se često pojavljuje u njegovoj poeziji jer je ona biće koje balansira između neba i zemlje, uspela je da se izdigne nad ovim prizemnim svetom koji je prolazan i smrtan.

Ono što pesnik zahteva od ptice jeste da izgovori njegovo ime i da i ona utone u taj plavi kameni san.

Motiv „okamenjivanja“ je način da se prevlda smrtnost. Pesnici Raičkovićeve generacije govorili su o smrti i prolaznosti i tražili način kako da se izbore s propadljivošću svega materijalnog (pa i ljudskog tela i života). Ako sve prolazi i ništa se  ne može zadržati, čemu onda život? Zašto se boriti, raditi, stvarati kad je sve što čovek stvori prolazno, pa samim tim, ima li i vrednost?

Raičkovićev odgovor na to jeste „okamenjivanje“, zarastanje u „plav san kameni“, zaustavljanje u onom pokretu u kom smo zatečeni. Jedino padanje u taj večiti kameni san može nas spasti od zaborava i prolaznosti. U ovome je paradoks: okamenjivanje je poništavanje života, a jedino poništavanjem života može se pobediti smrt.

Paradoks leži i u naslovu pesme Kamena uspavnka. Asocijacije koje idu uz kamen su: hladnoća, čvrstina, stalan oblik, težina,trajanje, večnost bezosećajnost (metaforično)… Asocijacije uz uspavanku su: toplina, nešnost, uljuljkanost, san…

Znači, pesma je spoj dve suprotnosti: stalnost, trajanje, čvstina + nežnost

Savremena poezija je po mnogo čemu paradokslana i teško razumljiva, ima ona svoje puteve i načine da se izrazi, a oni nisu uvek jasni i očigledni.

Raičković je dao svoj rešenje i svoje razmišljanje o smislu i besmislu ljudskog života. To je njegov način da savlada ljudsku smrtnost i prolaznost svega što smo i što stvorimo od svog života.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s