Sumatra, Miloš Crnjanski

Sumatramilos-crnjanski-1914

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

(Beograd, Braće Nedića 29, 1920)

naturagyogynovenyhold_hatasa_a_meregtelenitesre_m4sm1248982440
„Sumatra“ je nastala kao lirska pesma i odjek osećanja mladog čoveka koji je preživeo golotu Prvog svetskog rata i vratio se svom domu pun uspomena na to, ali i na predele, zemlje i ljude koje je putujući nazad sretao, upoznavao i voleo. Igrom sudbine, ona postaje programska pesma jer predstavlja primer jednog stava, ideje i životne filozofije u koje je Crnjanski verovao  i sve to objedinio pod zajedničkim imenom SUMATRAIZAM.  Do toga je došlo slučajno, jer kada je Crnjanski otišao u Srpski književni glasnik 1920. sa svojim rukopisima, tadašnji urednik Bogdan Popović predložio mu je da uz svoju pesmu napiše i jedan dodatak u kome će objasniti svoja shvatanja poezije i stvaranja poetskih dela, njihovog oblika, smisla, cilja i funkcije u umetnosti i društvu. Od tada pesma Sumatra i ovaj tekst koji je štampan pod naslovom Objašnjenje „Sumatre“ idu uvek jedno s drugim u tumačenjima i analizama.

Pesma počinje jednim umirujućim, snenim tonom: Sad smo bezbrižni, laki i nežni… Odmah vidimo sliku jednog pejzaža: vrhovi Urala pod snegom. To je pejzaž koji izaziva smirenost duše, ali nas uvodi i u prostor sećanja i uspomena, jer već sledeća strofa govori o  tuzi koju lirski subjekat nosi iz svoje prošlosti. Tu se pojavljuje neki bledi lik „što ga izgubismo jedno veče„. Lik je bled jer je daleko, i vremenski i prostorno, deo je prošlosti (nepovratno izgubljene i neponovljive), ali takođe, iz Objašnjenja se dosećamo da je to istovremeno i lik žene. Pesnik je na stanici u Zagrebu, čekajući voz za povrtak kući, sreo svog dobrog druga, koji se isto tako vraćao iz rata. Taj mladić mu je ispričao svoje doživljaje i uspomene tokom putovanja nazad u otadžbinu. Spomenuo je i neku ženu koju je voleo pod padinama Urala, a koja je ostala negde sama, u nekoj planinskoj kućici u snežnom Tobolsku… Ništa što volimo ne možemo da zadržimo. Tada se i Crnjanski setio nekih žena koje je voleo, ili bar sretao usput na raznim stanicama u ko zna čijim gradovima. To je taj bledi lik, ne neka određena žena, već sve žene koje su mu nekada bile drage, ili bar dopadljive, pa ih je zbog nečeg upamtio. Sve one vremenom su u sećanju ostale samo kao bledi lik i ništa više. Mećutim, nije sve ni tako beznadežno ni tužno, jer već u sledećim stihovima nudi se uteha: „znamo da, negde, neki potok/ mesto njega teče!“

U ovim stihovima krije se osnovna misao sumatraizma. Sumatraizam polazi od univerzalne povezanosti svega na ovom svetu. To je kosmička ideja da su sve stvari i pojave međusobno povezani i zavise jedni od drugih bez obzira na daljinu. Jer, ako smo na jednoj strani sveta izgubili neki lik,sa druge strane sveta umesto njega teče jedan potok (voda je večito živa, ona nikada ne umire, stalno je u promeni i u pokretu).Isto tako su povezani oni korali i trešnje iz zavičaja iz sledeće strofe. Jutro u tuđini, more sa koralima crvene boje, ali iste te boje su i trešnje iz dobro poznatog zavičaja. U poslednjoj strofi pominje se Mesec, kao i u Objašnjenju. „On je svud isti, jer je mrtvac„. Mesec sija, kao i Sunce, ali njegova svetlost ne greje, zato je on mrtvac i zato nema tu sposobnost transformacije kao druge pojave na svetu (trešnje i korali, lik i potok, daleka brda, ledene gore, tihi, snežni vrhovi urala i Fruška gora). Evo kako je Crnjanski to slikovito rekao na kraju Objašnjenja:

Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih mora. Za ona daleka ostrva, gde se događa ono što smo, možda, mi učinili. Izgubio sam strah od smrti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha“.

Ova pesma nije programska samo zbog smisla i novih tema, nego potvrđuje i nove stihove i strofe, kakvi dosad nisu viđeni u našoj poeziji.

Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo, strmoglav, u budućnost. Odbacili smo bivše zakone. ….
Odelili smo se od ovog života, jer smo našli nov. Pišemo slobodnim stihom, što je posledica naših sadržaja! Tako se nadamo doći do originalnih, a to znači i „rasnih“, izraza. Nismo odgovorni za svoje „ja“! Ne postoje nepromenljive vrednosti!
Bez banalnih četvorokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze. Neposredno! Pokušavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloženja, koji su, davno pre nas, otkrili. Da damo tačnu sliku misli, što spiritualnije! Da upotrebimo sve boje, lelujave boje, naših snova i slutnji, zvuk i šaputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih. U formi to nije bogzna šta! Ali, delimo ritam sunčanih dana, od večernjih ritmova. Ne mećemo sve to u pripravljene kalupe.
Opet jednom puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkoh oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka. Zvuk naših reči nerazumljiv je, jer se navikao na menjački, novinarski, zvanični, smisao reči…“
Iz svega što Crnjanski u ovom pasusu navodi zaključuje se da zapravo taj moderan stih, koji je slobodan, nema rime ni metra, zavisi od sadržaja onoga što se piše. Možda stihovi novih, tada mladih pesnika, kakav je bio i Crnjanski, nisu savremenicima bili dovoljno razumljivi, ali to je zato što su ljudi bili naučeni na birokratski jezik kakav se sretao u štampi. Međutim, novi pesnici, oni koji su se vratili iz rata sa svim užasima u srcu kojima su bili svedoci, ne mogu svoje misli i ideje da ukalupe u dosad postojeće modele stihova. Oni žele da govore o svojim snovima, slutnjama, da govore o onome što je dosad bilo prećutkivano, prezreno ili šaputano. Za nove misli i ideje potreban je i novi spoljašnji oblik. Ili, kako bi teoretičari književnosti rekli: forma je podređena smislu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s