Most na Žepi, Ivo Andrić

most_na_zepi_2007_31kul-most-na-zepi

Mostovi su oduvek bili Andrićeva velika tema i inspiracija. Pisao je o njima i u romanu, i u priči, i u eseju i, kako sam kaže, od svih građevina najviše se divio mostovima jer ih je smatrao najdugovečnijim i najkorisnijim što jedna generacija ljudi može da ostavi u nasleđe drugima.

U ovoj pripoveci pojavljuju se dva junaka čiji se lik i život naizmenično opisuju: veliki vezir Jusuf i neimar Italijan, čije se ime ne spominje, on je samo to: bezimeni neimar. Na  početku zatičemo vezira Jusufa kao iskusnog i moćnog čoveka, koji je bio u nemilosti, ali iz te nepravedne intrige koja ga je umalo stajala života, izašao je kao pobednik. Naizgled, sve je ostalo isto, ali to je bila samo spoljna strana, ona koja je javna i vidljiva svima. Međutim, u veziru je nastala promena, kako i sam pisac kaže, to je bilo nešto neizrecivo, nešto što se ne da ili ne sme reći, ali se ćuti, krije i nosi u sebi do kraja života.

Budući sam i zatvoren u sebe, vezir je počeo da misli o prošlosti i o nekim dragim uspomenama koje su davno nestale (sećanje na roditelje, selo Žepu i njegove žitelje, uboge,  siromašne i napaćene ljude). Nakon dugog i podrobnog  raspitivanja o tpme kako je sada tamo odakle je on još kao dete odveden u Carigrad, vezir je shvatio da bi najveća pomoć i sevap bila sagraditi most na nemirnoj i neposlušnoj Žepi. Selo ima takav položaj da je „na bregu kraj samog utoka Žepe u Drinu, a jedini put za Višegrad ide preko Žepe…“ Dalje idu opisi priprema za gradnju mosta, vađenja najlepšeg i najbeljeg kamena koji je ikada viđen i dolazak neimara u Bosnu. Tako se susretosmo konačno i sa drugim značajnim likom ove priče, pomalo neobičnim i neimenovanim graditeljem Osmanskog carstva. U liku ovog čoveka ima nečeg asketskog, posvećenog: on sve vreme ćuti, nikada ništa nikome nije rekao o sebi ili bilo čemu drugom, osim što je komunicirao sa svojim tumačima; nikada nije prihvatio gostoprimstvo  hrišćanskih domaćina, već je napravio brvnaru i sam stanovao tu, bez ikakvih udobnosti; sam je kuvao i nabavljao jaja, kajmak, luk, voće i povrće, ali meso nikada nije kupovao.

Zatim je otpočela gradnaj mosta koja, kao i u romanu Na Drini ćuprija, nije protekla bez teškoća i neodobravanja meštana. Žepa je planinska reka, promenljive je ćudi, kada napadaju kiše, ona nabuja i sruši skele, a ako Žepa miruje, ne miruje brza Drina, pa onda ona ne daje graditeljima da dovrše započeto. I tako su počele priče iz narodnih verovanja kako reka ne ne da da se most završi. Kada se to završilo, ponestalo je novca, međutim, uz sve muke, nakon godinu i po dana, osvanuo je most na Žepi. Andrić daje vrlo realističan, upečatljiv i slikovit opis mosta: „Izgledao je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa“.Tek nakon završene gradnje mosta i neimarovog odlaska iz sela, kao da se probudilo interesovanje žitelja za ovog čutljivog i neobičnog, ali vrednog čoveka. Jedini koji je imao prilike da s njim dođe u makar kakav kontakt bio je Selim Ciganin, koji mu je  donosio stvari iz Višegrada. Iz njegove priče ljudi su upoznali neimara kao čoveka koji ne pati od udobnosti materijalnih stvari, posvećen je poslu i ne traži ni društvo, ni reči hvale, ni prijateljstvo, ni pomoć od bilo koga. Čim je završio posao, krenuo je natrag u Carigrad ne osvrnuvši se nijednom, ni na most, niti na nekoga. To je čovek stvaralac, čovek koji je pronašao smisao života u svom poslu i radu, jer ono što on načini svojim rukama mnogo je večnije i trajnije od bilo čega što nam ovaj svet daje. Neimar je umro ubrzo po dolasku u Carigrad, na putu se razboleo od kuge i nije ni dočekao da bude isplaćen. Deo njegove zarade vezir je dao bolnici, a deo u zadužbinu za najsiromašnije. I tako, ovaj čovek koji je čitav život proživeo skromno, ne tražeći ništa, a dajući mnogo, i posle smrti je pomogao drugome.

Sledeće što je trebalo rešiti jeste posveta koja će stajati na mostu, jer red je da se zna  čije je to dobročinstvo i s kojim povodom je nastalo. Mladi pesnik ponudio je veziru Jusufu da mu sastavi posvetu. Ona je glasila ovako:

„Kad dobra Uprava i Plemenuta Veština

Pružiše ruku jedna drugoj,

Nastade ovaj krasni most,

Radost podanika i dika Jusufova

Na oba sveta“.

Ispod toga bio je vezirov pečat i njegova deviza: U ćutanju je sigurnost.

Međutim, vezir je dugo stajao zamišljen nad stihovima i odbacivao je deo po deo posvete, dok na kraju nije precrtao i svoj životni moto: U ćutanju je sigurnost. Na taj način ga je, u stvari, i potvrdio, jer most je ostao nem i čist, ćutljiv, kao i onaj koji ga je sagradio.

Ono što se desilo veziru posle zatočenja nije se moglo zaboraviti. Obuzeo ga je strah od života i nepoverenje prema ljudima, jer počeo je da veruje u to da svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo.

Kada čovek izgubi poverenje u ljude i kada u svemu vidi pretnju i strah bez ijednog traga dobrog i lepog u nekome ili nečemu, to znači da umire u sebi.A umiranje u sebi nije ništa drugo nego nemogućnost da se sagleda i pronađe smisao života. Pošto su ljudi jedina razumna bića, za njih je potrebno da veruju u neki smisao, a kada tog smisla nema, nema ni života u punom i pravom značenju, to je onda samo preživljavanje i odbrojavanje dana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s