Možda spava, Vladislav Petković DIS (1880-1917)

images (1)

MOŽDA SPAVA
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Mozda živi i doći đe posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

DIS je pesnik koji nije mnogo govorio o svojoj poeziji, uzorima, lektiri, o kniževnom stvaralaštvu uopšte, svom ili tuđem. U svoje vreme nije bio shvaćen od strane kritike, Skerlić, kao vodeća figura i veliki autoritet tadašnje književne kritike, nikako nije cenio ni shvatao Disove pesme, međutim, kako je vreme prolazilo, ukus, shvatanja i  zahtevi čitalačke publike, pa i kritike su se menjali i Dis se danas smatra jednim od začetnika modernog izraza i pretečom avangarde.

Poznato je da je Dis bio čovek nevelikog obrazovanja, često se selio, radio različite poslove, večito na rubu siromaštva. Nije poticao iz gospodske porodice koja bi ga mogla školovati u inostranstvu i pružiti njegovom talentu šansu da se razvija i širi, kao što je slučaj sa Rakićem, ali talenat uvek nađe svoj način i put da se ispolji, pa tako kritičari danas izdvajaju tri Disove pesme kao vanredno lepe, a to su: Tamnica, Možda spava i Nirvana. Pesma Možda spava važi za najmelodičniju i najmuzikalniju pesmu srpske poezije.

Ono što je karakteristična crta Disovih pesama jeste elegično, tužno, depresivno raspoloženje. U svakoj pesmi lirski subjekat pluta između sna i jave, između ništavila, propasti i života, iracionalnog i razumnog.

Ono što se još može smatrati Disovim manirom (stalnom crtom u stvaranju) jeste to što Dis dosta voli da uokviruje strofe, pesme, pa čak i celu zbirku. To je slučaj i sa pesmom Možda spava. Svaka strofa ima prstenastu strukturu, prvi i poslednji stih su isti. I ovo je jedan od načina da se izazove efekat muzikalnosti: ponavljanja pridonose ritmu.

Pesma počinje zaboravljanjem. Lirski subjekat zna da je u snu slušao jednu pesmu, ali san i java su dva različita pola. Ono što traje u snu na javi ne postoji. Međutim, san je jedna nova stvarnost, u tom snu pesnik kaže da buđenje ne postoji. Nema sunca, meseca ni zore, to je predeo večite noći, pa prema tome, i večitog sna. Sve je posle sna nekako nejasno, nedorečeno, on se samo priseća nečeg, mada ne zna tačno čega. Seća se i nekog lica „možda dečijeg“. Kakva su dečija lica? Na šta najpre asociraju? Na nevinost i dobrotu, stanje duše koja je neiskvarena i čista. Mada, već se najavljuje nešto poznato, nešto isplivava u sećanju: „staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan“. Kako pesma odmiče, pesnik nas sve više uverava u to da je nastupio apsolutni zaborav: „Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih“. Takođe, imamo i suprotstavljanje racionalnog neracionalnom: „Il’ te oči da su moja duša van mene“

Onda dolazi peta strofa koja u pesmi ima ulogu preokreta, jer sada od totalnog zaborava i stanja magnovenja ipak dolazimo do neke slutnje, pretpostavke, veze sa realnim: „Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone“.

Ovo je slutnja ljubavi, nečeg lepog i svetlog u dosadašnjoj tami, jer te oči ga vode i gone kroz život. U sledećoj strofi nastavlja se ljubavna slutnja i razvija se dalje motiv očiju, kao najlepši motiv ove pesme. Odjednom, pesnik vidi i lice i glavu i kosu voljene žene. Žena se ovde dovodi u vezu s prolećem, kao i uvek kod Disa. To nije samo  istrošen i pomalo već patetičan i kičast dekor: proleće, sunce, cveće, zaljubljeni. Ne, kod Disa žena je proleće, njena pojava vezana je za svetlo, sunce, toplotu, jer ona je nešto što daruje život, priroda i plodnost su ženskog roda. Ali, već u sledećoj strofi  ona je opisana kao mrtva draga. Njen pogled dolazi iz cveća, njena kosa okićena je cvećem zato što leži na odru.

On ne zna šta je sa njegovom dragom, jer ona možda spava, ali možda i živi. Do kraja je ostalo otvoreno pitanje ko je žena iz ove pesme. Da li je to neka idealna, zamišljena, nestvarna žena iz snova „izvan stvari, iluzija, izvan života“ (kao Andrićeva Jelena, žena koje nema), ili je to žena koju voli ili ju je voleo jer je od nje odvojen i ne zna  mesto na kom živi ili počiva. Jedino što možemo reći jeste da ponovimo pesnikove misli:

„Mozda živi i doći đe posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.“

Motivi: sna, očiju, mrtve drage, smrti, idealne ljubavi koja je nemoguća.

Valja skrenuti pažnju na motiv mrtve drage. On je jako star, potiče iz romantizma i ovde se prepliće s motivom idealne drage. Pesnik teži idealnoj, apsolutnoj ljubavi, a nje nema u stvarnosti. Zbog toga  se u pesmi javlja san kao oslobađanje od jave koja boli, koja ne donosi ništa dobro i lepo i koja je mučna.  U snu je arija, u snu je pesma, u snu se njene oči i proleće. To je područje na kom se ostvaruje neuništiva večita ljubav i zbog toga postoji veliki kontrast između sna i jave.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s