Santa Maria della Salute

laza_kostic Wenecja_Santa_Maria_della_Salute

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak neću nikoga klet’;
štagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
— svu večnost za te, divni trenute!
— Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvevde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. —
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muza i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: “Evo me, naj!”
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama ćemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Santa Maria della Salute važi za najlepšu pesmu do sada napisanu na srpskom jeziku. Nastala je 1909. kao dokaz pesnikove ljubavi prema dosta mlađoj ženi, dvadesetjednogodišnjoj Jeleni Lenki Dunđerski, inače ćerki pesnikovog dobrog prijatelja. Zbog te ljubavi Laza Kostić je otišao iz prijateljeve kuće, koji mu je ljubazno ponudio da tu boravi nakon svog povratka iz službovanja po Crnoj Gori. Otišao je da ne bi sebe, a ni Lenku doveo u iskušenje. Ne samo zbog razlike u godinama, nego, pre svega, što je smatrao da on Lenki ne bi mogao da pruži život na visokoj nozi na koji je, kao dete iz grofovske porodice, bila naviknuta. Otišao je, ali verovatno nije ni mogao pretpostaviti da je više nikad neće videti, jer Lenka se ubrzo posle toga iznenada razbolela i umrla u svojoj 25. godini. Po zvaničnim podacima, umrla je od tifusne griznice, mada postoje priče da se jednostavno ugasila od tuge zbog Lazinog odlaska – bega od nje.

Pesma ima 14 strofa – oktava, koje su tako specifične da se nazivaju Kostićevom oktavom. Inače je zovu i labudovom pesmom, jer je to poslednja Lazina pesma, posle nje nije više pisao. Naslov pesme ima i ulogu refrena jer se ponavlja svaki put na kraju strofe (Santa Maria della Salute – u doslovnom prevodu „Sveta Gospa od zdravlja“).

Pesma počinje u maniru antičkih dela – obraćanjem božanstvu, Bogorodici. Lirski subjekat moli Bogorodcu za oproštaj zbog pojedinačnog sagrešenja (reč je o ličnom sagrešenju). Da bi se bolje razumela krivica i greh zbog kog lirski subjekat traži oprost, mora se opet napraviti jedan osvrt na neke spoljašnje okolnosti. Naime, Laza Kostić je nekoliko godina pre nastanka ove pesme napisao pesmu „Dužde se ženi“ i u njoj je izrazio protest i bes zbog toga što su borovi u dalmatinskim šumama sečeni i odvoženi u Veneciju da bi se tamo od njih gradila katolička crkva. Međutim, kada je pesnik uživo video crkvu Santa Maria della Salute, zastao je zadivljen pred njenom lepotom i veličanstvenošću. Zašto baš ta crkva, a ne neka druga? Zašto ne bira neki pravoslavni hram, recimo, jer ima toliko prelepih srednjovekovnih crkava koje su gradili naši vladari? Zato što ta crkva predstavlja ostvarenje Kostićeve filozofije: „večnost se obezbeđuje kroz lepotu“. Gledajući u crkvu, on u materijalnom prepoznaje nematerijalno. Kostić je imao ideju i verovao je u „ukrštaj“ različitih elemenata: spoj dobrog i lošeg, lepog i ružnog, materijalnog i duhovnog. Ova crkva je građena tako da je ukrštaj različitih elemenata arhitektonskog plana (različitih stilova gradnje). Prema tome, u njoj on nalazi eksplicitan primer svojih ideja i razmišljanja.

Druga strofa pesme izgrađena je  u jednom retorskom pitanju sastavljenom iz više delova:

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

vekovat’ u te – večnost koja se dobija tako što se postaje deo lepote i ona stoji nasuprot tonuti, trunuti, spaliti.

Treća strofa je ispovest pesnika i priznanje patnje i greha koje je podneo i načinio u mladosti. Ovde imamo i kontrst između sna i jave, odnosno mašte i stvarnosti: sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’.

Dalje pesnik kaže kako ne želi nikoga da kune za svoje neuspehe i neostvarene snove jer:

1. nalazi se u hramu, mora da bude skrušen

2. postoji svest o sopstvenoj krivici i odgovornosti, a ona leži u njegovom ličnom karakteru:

Jer, što je duši lomilo krilo,

te joj u jeku dušilo let,

sve je to s ove glave sa lude.

I posle sveg tog crnila, dolazi ona:

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;

Glagol „granuti“ vezuje se za svetlost. Ona je svetlost posle mraka u njegovom životu: iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit. Veza sa njom je izlazak iz noći u jutro – zora.

U ovoj pesmi imamo tipičan romantičarski motiv – motiv idealne drage. Idealna draga je mrtva draga, njen lik oblikovan je i za vreme njenog života, i posle njene smrti. Iako se koristi prezent, sve se smešta u prošlost. Ona je za pesnika vila, mitsko biće, nestvarno i nezemaljsko, još za života određena je kao vila, sa svešću o njenoj smrti. Ona leči ono što je pre nje bilo, ali pošto je jača od svega prošlog, ona može i da zada jaču ranu:

svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute

Međutim, ta ljubavna sreća i nagrada došla je kasno, između njih stoji prevelika razlika u godinama, lirski subjekat svestan je da je ovakva ljubav neostavriva. On se, kao zreo čovek, rukovodi razumom i vijugav mozak ipak donosi krajnju odluku.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu. Razlog smrti idealne drage leži u pesnikovoj mudroj odluci da pobegne od sreće. Ako je devojka osnov kosmosa (njegovog sveta), onda je njena smrt apokalipsa: „pomrča sunce“.

Nakon njene smrti on i dalje misli na nju: „spomen je njezin sveti mi hram“.  Ovde postoje dva tumačenja:

1. hram je spomen  na nju;

2. Misao na nju je za mene  sveti hram.

To je ljubav pre svega duhovna, uzvišena. Ona nikada nije doživela svoje fizičko ostvarenje:

U nas je sve k’o u muza i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;

To je ljubav kakvu malo ko može da shvati, čak joj se i raj divi:

To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute.

Čoveku se uvek čini kako je idealno ono što se nikada nije ostvarilo, odnosno kako je moglo izgledati ono što nam nije dato da proživimo. Valjda je to ljudsko prokletstvo – da uvek želi nešto što nema i što je nemoguće. Pa, tu se verovatno ništa ne može promeniti, ipak, iz takvog osećanja nastala je jedna od najlepših ljubavnih pesama na svetu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s