Milan Rakić – Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode; a potom,

kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,

ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva –
da ja u tebi volim sebe sama,

i moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

4_1par-nazdravlja

Rakić je pesnik koji je obeležio srpsku književnost s početka dvadesetog veka i, zajedno sa Dučićem i V. Ilićem, spadao je u grupu mladih, školovanih, načitanih i elokventnih umetnika koji su doneli nov i svež talas u dotadašnju poeziju. Rakić je, poput Dućića, bio čovek velike kulture i znanja, školovao se u Parizu i odatle je i doneo nove ideje, teme i jedan potpuno nov i drugačiji sistem versifikacije (raspored stihova, rima i njihovog kombinovanja). Iskrena pesma je jedna od onih pesama koje su antologijske, jer većini ljudi, čak i onima koji nisu ljubitelji knjiga, prva asocijacija uz Rakića bude upravo ona. Šta je to što je toliko interesantno, neobično i privlačno kod ove pesme? Ljubavna pesma, ali u njoj nema uzdaha, tuge, čežnje i želje za prisustvom neke osobe, ili patnje što je ona daleko, što je ljubav nemoguća i neostvarena, možda neuzvraćena. Ne, to je već prevaziđeno i pomalo ostavlja otiužan utisak. O tome su pevali romantičari, Petrarka i mnogi drugi. Rakićeva pesma je iskrena, kako sam naslov obećava, jer ona je odjek duše mladog i modernog čoveka, čoveka dvadesetog veka koji otvoreno govori o erotici bez ljubavi i iskonskoj želji za drugim bićem u čisto fizičkom smislu. Lirski subjekat nastupa iskreno i otvoreno, on ne daje ženi obećanja koja ne može ispuniti, već bez eufemizama i lažne nade kaže: „Al’ ne volim te, ne volim te, draga!“. To je ono što je moderno doba donelo sa sobom: čovek je oslobođen stega koje su ga nekada sputavale, više nema ugovorenih i nametnutih brakova, ljubav postoji, ali postoji i želja i potreba koja nema veze s njom. U ovoj pesmi Rakić se obraća ženi kao objektu svoje fizičke želje. On voli trenutke provedene s njom, ali sve to ništa ne znači i ne obavezuje ga. Možda bi on i mogao da je slaže i da joj kaže  „otužnu pesmu o ljubavi, kako čezne i ljubi je, mada u tom trenutku ne oseća tako.“ Da li je mogao neposrednije i tačnije da opiše sitaciju između muškarca i žene koje povezuje samo fizička strast? Ipak, nije ovde samo reč o muškoj bezosećajnosti i sebičnoj želji, jer pesnik je i odlučio da nastupi iskreno. Mogao bi sve to da joj kaže, ali neće, jer to nije tako.

Ljudi se, otkad je sveta i veka, boje starenja, prolaznosti, gubitka mladosti i životnog elana. Ove reči i ovakav stav prema životu i ljubavi, pre svega su odraz nemoći da se zaustavi vreme i produži mladost, bar još neko vreme. U pesmi se javljaju poznati i ustaljeni simboli koji predstavljaju starenje, prolaznost i propadljivost ljudskog tela i snage. Šta je drugo žuto lišće, nego znak starenja? Pa onda ta „tama koja pada vrh zaspalih njiva“? Kao što ne primetimo da je lišće oko nas već žuto i da su se laste već odavno odselile u neke toplije i lepše krajeve, ili da se lepi letnji dan već primakao kraju, isto tako ne primetimo ni da su godine prošle i da, gle čuda, ali više nismo mladi.

Ima neke tuge u ovoj pesmi, to je „žal za mlados’ “ na jedan novi način. Da li je sve u moderno doba osuđeno da traje privremeno, da li je sve prevaziđeno i obezvređeno, pa čak i ljubav prema drugom biću? Težak je odgovor na ovo pitanje i verovatno će svako odgovoriti drugačije, ali sigurno se svaki odgovor mora smatrati tačnim. Jer, ko vas može naučiti da stvarno i iskreno volite? I da li to svako ume, može, pa čak i sme? Ma, to je već neka druga tema.  Da vidimo šta nam još pesma nudi.  Što se tiče tehničkih odlika, pesma ima devet strofa, od kojih su sve katreni. Rima je ukrštena u svim strofama. Celu pesmu prati jedan ciničan ton, jer se ismevaju osećanja i patetični izlivi ljubavi:

„ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.“

Možemo reći da pesma ima prstenastu strukturu jer se smisaono ponavljaju prva i poslednja strofa. One nisu od reči do reči iste, ali pesnik nas vraća na početnu sliku jer je to opet onaj imperativ: „Ćuti“ i simboli lišća koje žuti i tame koja se polako spušta.

Vratili smo se na početak, na ono što je već rečeno, međutim, da li je sve baš ostalo nepromenjeno u saznaju lirskog subjekta, ali i u našem doživljaju?

Evo da uporedimo prvu i poslednju strofu:

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

I zato ću ti uvek reći: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

U početnoj strofi to je jedan lep večernji pejzaž u ranu jesen. Možemo da zamislimo taj prizor: dvoje ljudi podelilo je neke lepe trenutke i sada sede i ona bi želela da govori i da čuje od njega  izlive osećanja i nežnosti, ali on nema šta da joj kaže.

U poslednjoj strofi ta dva stiha koja se ponavljaju imaju jedno drugačije značenje koje smo otkrili tek posle čitanja svih prethodnih strofa. Ovo je sada ne prostorni, nego vremenski pejzaž. Lirski subjekat sada govori o proticanju vremena koje je neumitno. Lišće već žuti, a bilo je do skora zeleno, veče već pada, a do malopre je bio dan, mladost prolazi, a čovek toga nije svestan. Zato on nju moli da ćuti i ne kvari lepotu trenutka, jer ništa u životu se ne može zadržati ni zaustaviti.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s