Sumnjivo lice

Sumnjivo lice je Nušićeva komedija nastala 1888., a prvi put je izvedena 1923. Nušić je sam pred to dugo čekano izvođenje komediji dodao predgovor koji govori o razlozima zbog kojih je ovo delo tako dugo bilo izbegavano od strane pozorišnih upravnika. Nušić se u njemu dotakao tema dinastije i antidinastičkih i revolucionarnih govora i spisa, pa je i logično da su se upravnici Kraljevskog pozorišta plašili da dopuste ovo prikazivanje, što je i sam shvatio kada se našao na poziciji upravnika tog istog pozorišta, samo mnogo godina kasnije.

Nušić je ovu komediju nazvao „gogoljijada u dva čina“, i na taj način preduhitrio kritičare, kako je i sam rekao, da iznalaze sličnosti sa Gogoljem i upiru prstom u njega da „kopira“ velikog ruskog komediografa. Nušić je objasnio da je u vreme kada je on bio mlad pisac početnik Gogolj bio omiljeni pisac omladine jer je Gogoljevo pero oštro udaralo po birokratiji ruskog društva i izvrgavalo ruglu sve njegove mane, bez štednje, vrlo javno, jasno i direktno. Nušiću se to dopalo jer dok je čitao Gogolja, kao da je posmatrao situaciju u našoj sredini. On to objašnjava tako što kaže da je birokratija univerzalna gde god da je. Ona ima neke stalne karakteristike koje će važiti uvek i svuda, zato se Gogolj tako lako primio u našoj sredini. I to je tako pametno, istinito i proročki rečeno, jer evo, i Nušić i Gogolj čitaju se i danas sa istim smehom i naklonošću kao i u svoje vreme, jer slika je ista, samo su neki (beznačajni) detalji malo promenjeni.

slika-Sumnjivo-lice-1317_160 Sumnjivo-lice-6 sumnjivo-lice-u-jdp-1334024863-148038

Na samom početku Sumnjivog lica upoznajemo se sa njegovim glavnim, zlosređnim junakom Jerotijem Pantićem. Jerotije je jedan iskusni sreski (policijski) kapetan koji živi u maloj neimenovanoj varoši u unutrašnjosti zemlje. Varoš je neimenovana jer nije bitno kako se ona zove i gde je, na jugu ili zapadu, to je mala sredina u kojoj vlast drži šačica neradnika , od kojih svaki ima neki svoj sitan porok (alkohol, otvaranje tuđe pošte, prisluškivanje, raznošenje raznih glasina…) i može biti bilo koja varoš u Srbiji (onda i sada).

Jerotije je čovek koji dobro „pliva“ u svojoj službi, oženjen je, ima ženu Anđu i kćer Maricu, stan mu je odmah do sreske kancelarije, i na ta dva mesta odvija se glavni deo radnje.

Jerotije već prvim pojavljivanjem  otkriva svoju glavnu strast: voli da uhodi, špijunira, da čuje ono što ne treba da bude rečeno i da otvara tuđu poštu. Tako je i nabasao na ljubavno pismo koje je njegova jedinica dobila od svog udvarača, izvesnog Đoke, koga je upoznala kada je jednom išla da poseti tetku u Prokuplju. Jerotiju se to ne sviđa jer on ima „bolju priliku“ za Maricu – svog mladog kolegu Viću, policijskog pisara. Jerotije, kao i likovi u Narodnom poslaniku, nema svesti o moralu, što i ne krije, jer evo kako on opisuje Viću i zašto ga ceni i naziva „dobrom prilikom“ kada Anđa kaže da joj se Vića baš i ne sviđa kao mogući zet zbog neke krivice u službi:

„Ама, каква кривица, побогу брате! Где си ти још видела код нас да је
чиновника глава заболела због кривице? А после, паметан је то човек зна тај шта
ради. Покрао је он сва та акта, и сад нема акта, нема ни кривице. Не може му
министар ништа, мањ да га истера из службе. Али и да га истера, мислиш мари он?
Скрцкао је тај парицу, па му се може и без службе. Седеће годину-две и даваће
паре на зајам сељацима. Ако баш хоће наново службу, сачекаће док падне влада, па
ће га после друга са класом у службу.“

I dalje nastavlja:

Његова је струка политика и на њој,
боме, добро зарађује. Највише зарађује на династији. За њега је династија крава
музара. А музе, брате, вешто! Тек видиш, притвори каквог газду, вели: „Лајао
против династије!“ и натовари му оволика акта… седам, осам, дванаест сведока…
пет година робије. А једног дана тек, нестало акта, или искази сведока сасвим
друкче гласе него кад си их први пут читао, и онај… тек видиш – у слободи. Ето,
тако, иде му тај посао од руке. Е, то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не
Ђоку.“

Anđa misli na oseđanja svoje razmažene kćeri i trudi se da je zaštiti i opravda, ali otac baš i nije zainteresovan da se bavi njihovim brigama jer dobija on drugu brigu – vest, šifrovanu poruku, da je u njegovom srezu izvesno sumnjivo lice koje ima revolucionarne ideje i nosi sa sobom razna pisma, proklamacije i govore uperene protiv dinastije Obrenović, koja je tada bila na vlasti. Jerotije sa svojim pomoćnicima, raznim sitnim pisarima i malim činovničićima, pravi plan kako da se dočepaju tog sumnjivca i na taj način dobiju unapređenja, tj. kako da on za sebe konkretno izradi „višu klasu“. Kakva je to grupa i koliko su to ozbiiljni i radni ljudi, najbolje se vidi kroz njihov opis u trenutku kad ih je Jerotije postrojio da im izda naređenja i podeli zadatke kako bi efikasno završili svoj „lov“.

„Улази Вића, Жика, Милисав и Таса.
Вића је сув и штркљаст, он има необично кратак капут на струк, тесне,
припијене јахаће панталоне, чизме и на њима мамузе. Подшишаних је бркова и има
ћубу од косе над челом. Жика је дежмекаст, а велике чупаве главе, подбулих очију и
дебелих усана. На њему виси извештало прљаво одело, прслук му кратак тако да
му се кошуља под њим види. Панталоне му горе врло широке, а доле уске још спале
те се наборале. Господин Милисав је средњег раста, улицкане косе и уфитиљених
бркова. На њему је бивша официрска блуза са распараним знацима и чојицама од
којих се траг још познаје. Он је војнички кратко ошишан, а панталоне му
затегнуте ластишем под ципелом. Таса је омален, повијених леђа, седих бркова,
ћелав. На њему дугачак излизан реденгот и прљаве и искривљених штикала ципеле.
Јеротије их најпре премерава све, па онда почиње свечаним тоном…“

Iz daljeg dešavanja shvatamo da su svi oni ljudi koji samo figuriraju na svojim radnim mestima, a nikada se ni oko čega nisu stvarno potrudili. Kada im i dođe neka stranka, oni je isteraju, grubi su, neljubazni i neefikasni u rešavanju problema (scene između građanina Miladina i pisara Žike). Oni razrađuju plan, koji je kao neka parodija vojne strategije, kako da opkole hotel „Evropa“, gde se, po njihovim informacijama krije sumnjivo lice, ali niko nema hrabrosti da se sam suoči s tom osobom. Za svoje potrebe čak su angažovali i loklanog špijuna Aleksu, koji je svojom pričom samo uneo dodatnu zabunu u njihove, ionako uspaničene umove. Na kraju, oni dovode svezanog mladića u stanicu  s ciljem da ga ispitaju o tome kakvu on to revoluciju sprema i gde su mu spisi. Ta scena ispitivanja je trenutak kulminacije i najvećeg humora u delu. To je smeh koji nastaje iz zabune, zbog toga što niko nikog ne razume, jer oni su ubeđeni da govore sa sumnjivim licem i nekim ko je opasan po njih i po samu državu, a siroti Đoka, apotekarski pomoćnik, odgovara im najiskrenije što može na njihova pitanja i uvrede. Trenutak koji svakako izaziva najveći smeh jeste kada Jerotije čita mladićeve beleške i privatnu prepisku i pokušava da sve te reči razume u nekom drugom smislu:

„КАПЕТАН: Хм! Хм! „Шест кошуља, три пешкира, четири пара гаћа.“ Зар му то не
дође господин-Жико, као неки распоред војних јединица? А?“

„КАПЕТАН: Аха, аха, ту може још да буде нешто. Наслов је сасвим политички:
„Противу затвора“. Јер ти нови људи су зато да се укине војска, да се укине
чиновништво, да се укину затвори.“

Kao i kod Gogolja, i ovde se rasplet završava otkrivanjem i čitanjem pisma. U pismu su sve ličnosti izvrgnute ruglu, tj. grubo je rečena prava istina o njima, za koju su oni sasvim slučajno i nenadano saznali, i to na način vrlo nezgodan i neprijatan po njih:

„Мој отац, иако је срески капетан, старовремски је човек или, ако
хоћеш искрено да ти кажем, глуп је и ограничен. Он је пре био поштар, па је тамо
нешто забрљао те су га најурили из службе, па је доцније прешао у полицију…

„Па он и мајка навалили да пођем овде за једног среског писара,
једног претпоследњег клипана који личи на петла, а н иначе је нитков и лопов
првокласни, те цео срез пишти од њега… „
Na taj način oni su ne samo izvređani javno, nego su shvatili nešto još strašnije: napravili su veliku grešku, toliku da im je sada posao u pitanju. Osoba koju su ispitivali i uhapsili nije ona za koju su mislili da je sumnjivo lice. To je jedan bezazleni mladić, apotekarski pomoćnik Đoka, koji je zaljubljen u Jerotijevu kćer Maricu i došao je tu po njenim uputima i strpljivo čekao trenutak da ona obavesti i pripremi roditelje za njegovo pojavljivanje pred njima. Znači sami su sebi „zapržili čorbu“i sada moraju da se spasu kako znaju i umeju. A Jerotije umesto lova na klasu i unapređenje mora da smisli način kako da sačuva i ovu poziciju koju ima.

I ovde, kao i U Narodnom poslaniku, postoji preplitanje dve teme: političke – potraga za sumnjivim licem i ljubavne i familijarne: ljubav između Marice i Đoke. I ta ljubavna, čini se, na kraju pobeđuje:)

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s