КЊИЖЕВНИ РОДОВИ – ЕПИКА

Епика, епска песма и епопеја

Уметничка проза  развила се касније од поезије. Захваљујући стиховном начину изражавања, поезија се одмах одвојила од прозе, која би се вероватно развијала истим интензитетом, али управо зато што се користила свакодневним говором, није се много разлоковала од религиозне књ., науке и филозофије. Порекло ум. прозе је двојако: с једне стране ту су митске творевине усмене књижевности, а с друге старогрчка филозофија, говорништво, историографија. Још у античко доба дошло је до појаве оних прозних дела чији ће се израз разликовати од оног  којим је писана епопеја. То је била забавна проза у којој су описиване љубавне пустоловине  појединаца, теме много мањег значаја од херојских и витешких подвига у епопеји. Код Грка се та врста списа развила  у периоду од 4 – 1. века п.н.е. То је тзв. касни грчки роман. Роман ће своје име добити у 18. веку по називу за романски језик којим су писана дела, на народном, а не на латинском. У средњем веку настају такође значајна дела епике, а то су преводи теолошких и правних списа. Тада се развија и витешки роман, од световне литературе. У 18. веку роман потпуно потискује епопеју.

Типичне епске врсте су: ЕП, ЕПСКА ПЕСМА И ЕПОПЕЈА.

Еп је назив за највећу епску форму која има богат историјски развој и велики низ изражајно-садржајних могућности. Еп или епопеја развио се у Грчкој из јуначких приповедних песама. Писан је високим стилом, а ритам је био хексаметар, александринац или бланкверс. С обзиром на дужину епа, приповедање је поступно и пластично. Од фигура се употребљавају: понављање, перифраза, апостроф, хомерско поређење. Еп не развија карактерне особине својих јунака, они су до краја исте психо – динамичне личности. Најпре је еп имао устаљену унутрашњу структуру. Увод је најављивао предмет обраде, а неколико првих стихова били су посвећени музама, тзв. инвокација, а садрже молбу за успешно завршавање посла. Други обавезни део епа је садржај у ком се најављује тематика као и извори којима ће се служити. Терћи и најважнији део је само приповедање. Због дужине еп ће се делити на певања, књиге или сцене. По временском следу може се поделити на: средњовековни – јуначки, хришћански и дворски и нововековни- комични, религиозни, филозофски, грађанско – идилични и историјски. Еп садржи најширу слику живота, мисли и веровања друштвене заједнице у којој је настао. Хомерови епови Илијада и Одисеја су извршили утицај на целокупан развој еп европске књижевности,а постојање ваневропских епова Махабхарата и Рамајана сведочи о културном заједништву у праосновама људске културе.

Епска песма је обимом и грађом мања од епа. Она обрађује неки појединачан догађај битан у историји неког народа. Постојање циклуса епских песама  подстаколо је развој теорије о настанку епа од низа епских песама као и обратну тезу о настанку епских песама као делова епа. Ова врста песама често се назива јуначким јер обично описује ратнички сукоб или подвиг. Настала је у периоду дивљаштва, а зачеци су јој у тужбалицама и ратничким песмама. Песници су најпре били и сами учесници догађаја, ратници, а касније професионални певачи, аеди и рапсоди. Епска ширина је једна од основних карактеристика епске песме, условљена је избором теме и грађе. Приповедање је дато у 3. лицу , с развијеном нарацијом, сложеном фабулом, с мноштвом мотива, епизода и ликова. Ако се у тренутку сврставања песама у циклусе, појави обдарени певач који уме да их повеже и целину и створи епопеју, може имати на хиљаде стихова, ствара се годинама, а на крају мора имати појединачног ствараоца, као што је Хомер.

Приповетка и новела

Приповетка је кратка прозна врста и у пошетку је означавала све што није роман. Негује се од самих почетака књижевности, а пуни процват доживљава у 19. веку, у доба реализма. У току историјског развоја најпре је направљена разлика између новеле и приповетке, а касније се издвојила цртица и кратка прича.

Новела се развила у доба ренесансе, мада се у њеној структури налазе одлике усменог приповедања. Избор теме је слободан и мора се  обрадити на специфичан начин због краткоће у излагању. Управо због поотребе за кратким и сажетим приповедањем и уз настојање да се сачува целовитост, новела се обично завршава поентом. Поента служи наглом истицању неочекиваног обрта, радње или ефекта. Бокачов Декамерон је узор у писању новеле. Многе новеле се повезују у циклусе и то тако што једна објашњава повезаност других или њихову повезаност чини један лик. Такве новеле се називају уоквиреним новелама, а отуда и порекло теорије да се роман развио од низа новела. Међутим, роман и новела су се развијали паралелно и њихова зависност је обострана.

Основне разлике између приповетке и романа леже у њиховој структури и композицији.

Приповетка обрађује један догађај из живота неке личности или краћи период живота који је од изузетне важности за даљу судбину јунака. Радња није разграната и развијена, нити су развијене етапе приповедања, нема ни епизода јер би се тако нарушила целовитост приповедања. Нема много ликова, а тежиште је на спољашњем збивању, док је унутрашњи лик јунака запостављен. Дијалог је развијен, а описи широки. Некада је приповетка веома широко развијена, са бројним ликовима и епизодама и тада се налази на граници романа, али роман никада неће постати, јер површно слика јунаке, а фабула је праволинијска и једноставна.

Роман

За разлику од приповетке, порекло романа није јасно разјашњено. У почетку роман је означавао списе на романском, народном језику, док га неки везују за хеленска прозна дела која су обрађивала љубавну тематику. Неки га, опет, везују за средњовековни витешки или пикарски роман, а неки чак указују на везу између романа и филозофије, па први роман виде у Платоновој причи о Атлантиди. Углавном се мисли да је роман творевина новог века и да се у њему појављује нов став према свету, животу, као у доба ренесансе. Роман је слободан у избору тема, изразу, композицији и склон критичком односу према традицији, више је окренут појединцу и његовој судбини. Јунак је психолошко развијен и сложен карактер, посматра се његов однос према себи и свету. Романи прекретнице у историји развоја су: Сервантесов „Дон Кихот”, „Робинзон Крусо” Данијела Дефоа, реалистички романи Толстоја и Достојевског и модерни роман Џојса и Кафке.

Најстарија и најпознатија класификација романа је тематска, па ће се према њој роман делити на друштвени, породични, историјски, витешки, пикарски, психолошки, пустоловни, љубавни, криминалистички. Ова подела је неодређена из два разлога: прво, ова подела би се могла вршити у недоглед, а друго, роман може обухватити више ових врста, па је тако, нпр. „Браћа Карамазови” друштвени, породични, психолошки, филозофски, криминалистички роман. Ова класификација је донекле применљива ако се има на уму избор теме и њена конвенционална обрада, па ће тако и одабир врсте романа утицати на његово обликовање као нпр. код  крими роман.

Други начин поделе везан је за став аутора и општи тон романа.

Тако се разликује: сентиментални, хумористички, сатирични, дидактички, тенденциозни. Али ове категорије не припадају само роману као књ. врсти већ готово свим делима.

Волфганг Кајзер предлаже класификацију романа на основу чинилаца интеграције свих елемената. Он сматра да сваки роман говори о неком догађају или личности које учествују у њему. Тако он разликује роман збивања, нпр. крими роман у ком доминира опис збивања и обједињује све што роман обрађује. Роман лика у ком доминира један или више међусобно повезаних ликова, нпр. Дон Кихот, и роман простора у коме неки имагинарни или стварни простор чини везу између онога што роман описује, нпр: На Дрини ћуприја.

Руски формалисти су покушали да разврстају роман на основу изградње сижеа и то повезивањем новела које би чиниле роман. Тако би постојали:

Ланчани или степенаст роман – новеле се надовезују једна на другу, крај једне је почетак друге, нпр. пустоловни роман.

Прстенаст роман – једна новела обухвата друге попут прстена, даје оквир за даљу причу, нпр. „Пут око света за 80 дана”.

Паралелан роман – паралелно се прати неколико фабуларних низова, нпр. „Ана Карењина”.

Постоји подела романа с обзиром на однос приповедача према причи.

Тако би били:

ауторски роман где је приповедач близак аутору, нпр. „Црвено и црно”.

Ја – роман – у ком је један од ликова приповедач, нпр. Достојевски „Демон”

Персонални роман, где се као приповедачи јављају искључиво ликови роман, нпр. Фокнер „Бука и бес”.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s