КЊИЖЕВНИ РОДОВИ – ДРАМА

Драма

Драмска поезија има сличности са епском, као и са лирском поезијом. Док се у епској поезији прича о једном прошлом догађају који је уз то и завршен, у драмској се једна садашња радња развија пред очима гледалаца и тежи свом завршетку у скорој будућности. Драмски ликови приказани су као личности са неком доминантном карактеристичном цртом. У средишту пажње је појединачан човек са својим ставовима које спроводи у акцију. Лирска поезија приказује емоционално стање, а драма интелектуална и вољна психичка стања. Отуда ће се драма развити у књ. род који има највише утицаја на човеково морално васпитање и изграђивање карактера.

Јединство драмске радње је основни композициони захтев у драми, а то подразумева строгу узрочност и убедљиву повезаност трагичних или комичних ситуација и околности. Радња драме је ограничена и мора се  практично изводити, па стога у драми нема приповедања и описивања. Фабула драме ће се развијати кроз дијалоге, односно, уз помоћ воље ликова, кроз њихове мисли и осећања смењиваће се драмске ситуације, тако да је карактеризација ликова непотребна. Поред дијалога, лица ће своје мисли, ставове и осећаје износити и кроз монологе. Динамичност драме постизаће се разноликошћу измене ликова и радње, а јединство у овој разноликости постизаће се економичношћу мотива. Економичност се огледа у пишчевом избору да појединости прикаже на позорници или да их исприча преко личности. Оно што се види на позорници много јаче делује, а обично се преко причања или гласника обавештавамо о оним догађајима који су значајни за исход радње, али нису погодни за дијалошко и сценско приказивање, нпр. битке, бродоломи, масовне сцене.

Развитак драмске радње врши се кроз етапе: експозиција, заплет, кулминација, перипетија и расплет.

Експозиција се даје обично у разговору два или више ликова на почетку радње. То је уједно најтежи пишчев задатак, јер треба неосетно створити ситуацију кроз коју ће нас личности упознати са почетном ситуацијом. У античким драмама ову улогу вршио је пролог, тј. говор једног глумца или хора пре почетка представе, а данас ту улогу има  позоришни лист који даје опис личности, њихову старост, професију, повезаност унутар представе.

Заплет настаје увођењем новог, динамичког мотива који доводи до акције главног јунака и реакције околине.

Кулминација је најнапетији део драме, моменат сукоба када су могућа 2 или 3 решења.

Преокрет или перипетија је скретање радње у једном одређеном смеру који доводи до коначног решења сукоба. У појединим драмама, нарочито трагедијама, у овом делу драме јавља се ретардација или задржавање радње како би се добио утисак да ће се радња развити у позитивном смеру.

Расплет доводи до коначног разрешења.

Драма се дели на чинове, слике и појаве. Чин је онај део драме који се игра на позорници без прекида. То је једна тематска целина и својим трајањем на замара гледаоце. Слике се јављају кад је на позорници неопходно променити сценогарфију. Чинови се деле на појаве које се одређују по уласку и изласку глумаца.

Трагедија

Настала је у старој Грчкој у 5. веку п. н. е. из обредних свечаности у част бога Диониса. Име је добила од речи tragos – јарац и oide – песма, јер су приликом приношења жртве богу Дионису чланови хора певали заогрнути јарећим кожама. Највећи писци трагедија су стварали у тзв. класичном добу античке културе, а то су: Есхил, који као новину у трагедију уводи другог глумца, а најпознатија му је трагедија „Оковани Прометеј”, Софокле, који уводи 3. глумца, најпозн. траг. „Антигона” и „Краљ Едип” и Еурипид, а трагедије су: „Медеја” и  „Ифигенија”.

Трагедија је драмска врста писана у стиховима, чији је предмет сукоб између јунакових тежњи и идеала с једне стране и околности у које запада с друге стране. То је приказ парадоксалности људске судбине, јунак се опире, али на крају ипак подлеже. Главни делови грчке трагедије разликовали су се по суштини: прича, карактер, говор, мисли, сценски и музички апарат, и по величини: пролог, ексода – излазна песма хора, еписодије – чинови и пароде – хорске песме између чинова.

Узроци страдања јунака временом су се мењали. У античкој трагедији јунак страда зато што се супротставио вољи богова или судбини. У познијим трагедијама страда зато што се супротставља свету око себе, док у савременој трагедији сукоб лежи између свесног и несвесног, свести и подсвести. У сваком случају, јунак се бори за неке идеале и моралне вредности које су општељудске и блиске гледаоцу, што омогућава уживљавање, потреса и изазаива племените побуде код гледалаца. О овом својству трагедије говори Аристотел кад дефинише катарзу. Аристотел овако дефинише трагедију:„ Јунаци су снажне и изузетне личности: богови, хероји, владари. Стил је узвишен, тон патетичан, а лексика пробрана. Обавезно има пет чинова.”

У време настанка трагедије у Риму се она више неговала као књ. а не позоришна врста, а нарочито је тако код Сенеке. У радовима хуманиста осећа се Сенекин утицај, као и у развоју елизабетанске трагедије. У 17. веку у Француској трагедија се све више усавршава под Касталветровим утицајем. У 18. веку Лесинг покушава да обнови трагедију, али јој недостаје судбинска узвишеност, што важи и за Ибзенове и Чеховљеве драме у 20. веку.

Комедија

Комедија је увек била цењена и популарна врста, па је доживела садржинска обогаћења и грањање у велики број подврста. Две основне врсте су виша и нижа комедија.

Виша комедија има друштвени карактер и улогу, а њена сврха се налази у исмевању и настојању да поправи моралне недостатке друштва. Гледалац, захваљујући устаљеној шеми и сам постаје свестан мана и порока јунака комедије и опредељује се  против њих. Виша комедија се развила у две подврсте: комедију карактера и нарави.

Комедија карактера или психолошка комедија је најраспрострањенија, а у њој доминира једна личност као изразити носилац неке негативне особине која је штетна по друштво. Та карактерна особина доведена је до степена страсти када постаје болест штетна не само по појединца, већ и за друштво у целини. Јунак запада у различите ситуације у којима се све више испољава његова мана. За предмет исмевања најчешће се узимају тврдичлук, глупост, похлепа, завист, љубомора. Ове негативне особине нису уопштене, већ су конкретизоване у личности које се дуго памте. Комедије карактера писали су: Плаут –  „Аулуларија” – са темом тврдичлука, Молијер – „Тартиф” – са темом лицемерства, Ј.С.Поповић – „Зла жена” – са темом злобе, Б. Нушић – „Госпођа министарка” – са темом уображености.

Комедија нарави или друштвена комедија указује на мане и недостатке једног друштвеног слоја или групе из одређеног временског периода или доба. У овом типу комедије нема изразитог јунака. Сваком јунаку посвећена је одређена пажња, сваки од њих носилац је неке мане , настраности или карактерне црте. Ову врсту комедије писали су: Аристофан „Зоље”, Молијер „Учене жене”, Ј.С.Поповић „Родољупци”, Нушић „Сумњиво лице”.

Нижа комедија има за једини смисао да забави и насмеје гледаоца шалом, досетком или комичном ситуацијом. Она има три подврсте:

  1. Комедија интриге или ситуације која се заснива на заплету из ког ће се развити комичан расплет. Извор заплета може бити неспоразум, сплетка, несналажљивост. Јунаци су обични људи, радња је из свакодневног живота, а смех је добродушан и безазлен. Једина сврха ове подврсте је да разоноди и забави. Писац води рачуна о вероватности ситуације и ликова, пажљиво гради јунаке и води рачуна о укусу. Управо зато је ова подврста уметничко дело. Пример: Коста Трифковић, „Љубавно писмо”.
  2. Фарса или лакрдија – нема ни уметничке циљеве ни друштвену функцију, једино да забави и насмеје публику. Комика се остварује занимљивом фабулом, игром речи, геговима, грубим и неукусним шалама. Радња је лабава, ликови нису пажљиво вајани, језик је груб и вулгаран. Фарса повлађује нижем укусу публике и није ум. дело. Писали су је: Нушић, Ј.С.Поповић, Брана Цветковић.
  3. Водвиљ – близак фарси по темама, језику, вредности. Разлика је у томе што водвиљ садржи и музичке нумере, а такође нема ум. вредност.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s