Mali princ – dečak velikog srca i bogate mašte

Mali-princ-i-lisicaMali princ je za mene knjiga kojoj se vraćam s vremena na vreme. Ona se ne može pročitati i ostaviti na neku policu da tu miruje dok je nekome ne pozajmimo. To bi zaista bila grehota jer na tako malo strana sadržano je toliko lepote i životnih istina. Možda je greška što je jedna tako moćna knjiga stavljena u program lektire za osnovnu školu, jer ja je u tom uzrastu nisam shvatila, ali kada sam joj se nakon nekoliko godina vratila, ona je za mene bila otkrovenje. Ipak, neće svaki tinejdžer imati volje, vremena, interesovanja, ili čega god da se vraća nekadašnjim lektirama, tako da će za mnoge to blago Malog princa ostati zauvek zakopano. A šteta je, stvarno je šteta… Zato, hajde da se podsetimo Malog princa.

Ne postoji precizno određenje u koji bismo žanr ovo delo mogli svrstati. Navodi se da je to novela, SF bajka, pustolovni (avanturistički) roman i ko zna šta još. Da, mali princ ima odlike svih ovih vrsta, ali možda je najpribližnije reći da je u pitanju avanturistički roman, s obzirom na to da imamo detaljno opisan život jednog neobičnog dečaka, njegove pustolovine, susrete s raznim ljudima i njegove promene pod uticajem tih susreta i saznanja.

Mali princ je jedan vrlo radoznao dečak, a radoznalost je preduslov inteligencije. Živeo je na jednoj jako maloj planeti, koju je pisac Antoan de Sent Egziperi nazvao asteroid B 612. Za to nam i daje objašnjenje. Naime, nije ni bitno kako se zvala prinčeva planeta, ali odrasli ljudi su takvi da za njih nešto vredi tek ako se tom pojmu pripiše i neko ime, materijalna vrednost, težina, dimenzije, i sl., pa da bi im udovoljio, krstio je tu planetu određenim imenom.

Pripovedač ovog romana je odrastao čovek, pilot čiji se avion srušio u Saharu i koji je, sasvim slučajno, nabasao na još jednog zalutalog i sprijateljio se s njim. Tokom romana ne menja se samo mali princ, menja se i njegov pripovedač jer uči od princa. Uči se nekim stvarima koje je kao dete možda i znao, ali je kao odrastao zaboravio. Recimo, tu je crtež slona kog je progutao zmijski car. Pripovedač se seća da je to bio njegov prvi crtež, ali odrasli nisu shvatali šta je na tom crtežu zaista. Za njih, to je bio šešir. Međutim, mali princ je bez dvoumljenja prepoznao da je to slon u utrobi zmijskog cara, jer to je ona ključna misao u ovom romanu: „suština se ne da očima sagledati“, nego srcem, dušom, čistom maštom koja postoji samo dok smo deca.

Mali princ je, odlazeći sa svoje isto tako male planete, upoznao čitav svet. Posetio je razne druge planete i asteroide i sreo njihove stanovnike, ali je sa svake odlazio začuđen i pomalo razočaran. Bio je razočaran jer nije mogao da shvati zašto je lepo biti kralj ako nemaš podanike i sam si u svom svetu, ili kako bi neko mogao dobiti priznaje da je najbolji i najpametniji ako oko njega nema nikog drugog s kim bi se merio i poredio. Takođe, čudila ga je želja ljudi da poseduju stvari, opterećenost materijalnim što je ovaploćeno u liku poslovnog čoveka koji misli da poseduje zvezde i samo preračunava koliko ih je  sakupio u svoje vlasništvo. Mali princ to ne može da shvati jer kome je još palo na pamet da kupuje zvezde? I ne samo to, nego i šta bi s njima? Mali princ ima ružu i vulkane, ali on o njima brine i njih vezuje uzajamna zavisnost i potreba. Ali najbitniji susret i najlepše poglavlje za mene je prinčev susret sa lisicom. Od lisice princ će naučiti ono što je najneophodnije za život: šta znači voleti druge, a ne samo sebe ili neke bezvredne stvari.

Lisica mu objašnjava da će on teško naći prijatelje među ljudima jer su ljudi odavno zaboravili šta znači biti nekom prijatelj.

„Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!“

„Pripitomiti – to je nešto što se odavno zaboravilo. To znači „stvoriti veze“

Zatim mu lisica slikovito objašnjava kako se neko može pripitomiti, tj, koliko je vremena i truda potrebno da nekoga upoznamo, zavolimo i stvorimo od njega prijatelja:

„Moj život  je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični.

Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me pripitomiš, moj život će biti obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoji će me kao muzika pozvati da izađem iz rupe. A zatim pogledaj!

Vidiš li tamo dole polja puna žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu…“

Princ je slušao i učio. Setio se svoje ruže i zaplakao jer je pomislio da li je uopšte živa. Shvatio je da je njega ruža pripitomila, ali i on nju jer ju je zalivao, negovao, štitio od vetra, sklanjao gusenice, slušao je njeno hvalisavo pričanje i kada mu nije bilo do toga. Ukratko, jer ju je voleo zato što je njegova. Na prvi pogled, sve ruž su iste, ali samo na prvi pogled, jer samo je jedna NJEGOVA ruža. Tada lisica princu odaje svoju tajnu do koje je on zapravo došao svojim zaključivanjem, a ona ju je samo naglas izgovorila:

„Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima  ne da sagledati.

Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.“

I zaista, zar je potrebno dodati još nešto? Za prijateljstvo i svaku drugu vezu s ljudima potrebni su vreme, trud, strpljenje, požrtvovanost, razumevanje i srce, pre svega srce:)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s