На крилима љубави…

Шекспирова дела имају традиционалну вредност у енглеској књижевности, али она нису значајна само с те стране, као текст који треба прочитати, јер она су доста допринела и развоју позоришне уметности. С обзиром на то да је Шекспир писао  драме, а драме су првенствено намењене извођењу  на сцени, пред публиком, није ништа необично што га сматрају зачетником позоришне уметности у Енглеској. Шекспир је имао своју уметничку трупу, групу глумаца, с којом је путовао широм Енглеске и изводио своје комаде. У тој трупи били су само мушкарци, који су тумачили и женске улоге, јер у то време женама није било могуће да раде, посебно не неке тако јавне послове. Шекспирово позориште било је сачињено од дрвета и пред сваку представу се монтирало, јер постојале су различите трупе глумаца, које су путовале из града у град и изводиле своје представе, није било неке специјалне зграде томе намењене, као данас.

Сам изглед таквих позоришта био је врло занимљив, сцена је била на средишњем делу, а око ње седела је публика, која је тако била близу глумаца и могла је добро да их види и чује.

Шекспир је написао много драма (трагедија и комедија) и све су биле врло популарне, а то су и до данас остале. Ипак, једна од оних у врху свакако је Ромео и Јулија.

Ромео и Јулија је прича о двоје младих људи који се заволе изненада и на први поглед, али не успевају да остваре љубав јер је она немогућа, постоје спољашње препреке које им то онемогућавају, а то је свађа родитеља.

Ромео и Јулија потичу из отмених породица у Верони. Ромеов отац је богати Монтаги, а Јулијин је угледни Капулет. Те две породице су ко зна откад у завади јер су обе староседеоци Вероне, њихови чланови су богати, отмени, узорни грађани и племићи, па су стално у супарничком односу, јер свако би хтео да је на водећем месту и положају и да истисне оног другог.

Знамо да Јулија није Ромеова прва љубав. У првом чину спомиње се извесна Розалина, која се нигде не појављује, али Ромео је у њу безнадежно заљубљен, јер му она не узвраћа љубав. Међутим, његова занесеност Розалином лако престаје, и то истог момента када угледа Јулију. Њихов први сусрет одиграо се под маскама, на балу који је приредио Капулет и на ком су биле најлепше девојке града Вероне. Ромео и његови пријатељи Бенвољо и Меркуцио ушли су тајно на тај бал, јер су желели да виде лепоту Вероне, али и сјај Капулетовог дома. Чим је угледао Јулију, Ромео се заљубио, одмах су и разменили речи и изразе хвале и одмах су знали да су обоје заљубљени. Њихова прича одвијала се муњевитом брзином, јер већ следећег дана су се венчали и растали под несрећним околностима. Ромео је убио Јулијиног рођака Тибалда да би осветио своју крв и свог драгог друга Меркуција. Меркуцио је, уместо Ромеа, ушао у дуел са Тибалдом и,  будући да је Тибалд вешт у мачевању, Меркуцио није успео да се равноправно носи с њим и настрадао је. Међутим, та борба и није била поштена и часна, јер Тибалд се  послужио лукавством и у последњем тренутку, испод Ромеове руке, пробо је Меркуција. Ромео није ни хтео сукоб, али част му је налагала да освети рођака и друга, који је због њега мртав. Управо због овог убиства Ромео и Јулија завршили су несрећно. Ромео је, као убица, прогнан из Вероне, бежи у Мантову, а Јулија, несрећна због тога што хоће да је удају за Париса, покушала је да нађе начин како да остане са Ромеом. Јулији помаже један монах, отац Лаврентије, који се разуме у траве и народне лекове, па јој справља напитак који ће је тако чврсто успавати да ће изгледати као да је умрла. Тај тренутак би требало да искористи Ромео и да је украде из породичне гробнице и тако би наставили живот срећно. Међутим, игра судбине опет чини своје, вести до Ромеа не стижу. Монах који је требало да оде у Мантову, није пуштен из града јер је била епидемија куге, па је постојала забрана кретања. Ромео стиже, а пре тога добија од свог слуге вест да је Јулија мртва, изненада је преминула, сви су зачуђени. Када је затекао Јулију укочену и хладну, Ромео се убио, попио је отров, није хтео даље да иде кроз живот без Јулије, мутим, она се који секунд касније пробудила. Видевши трагедију коју је изазвала, убила се Ромеовим ножем. Када је јутро свануло и Верона постала свесна ових догађаја, родитељи су једни другима пружили руке, смрт њихове деце их је приближила, избрисала све границе и разлоге за сукобе који су дотад постојали, јер људи се у несрећи зближавају.

Последња реплика коју читамо припада веронском кнезу и она заиста носи  смисао целе трагедије:

„Мир мрачан јутро доноси нам ово;

Сунце од туге не помаља главе.

Хајдмо да чујем шта још има ново.

И казним криве, а опростим праве.

Болније приче усуд не исплете,

Но коб Ромеа и коб Ђулијете.“

Техничке одлике драме

ЕКСПОЗИЦИЈА или уводни део овде обухвата говор  хора  који укратко представља целу причу о двоје несрећних љубавника и Ромеово уздисање због несрећне љубави према Розалини.

ЗАПЛЕТ настаје сусретом Ромеа и Јулије, у тренутку кад Ромео сазна да је она Капулетова кћи, а Јулија кад чује да је он Монтаги.

КУЛМИНАЦИЈА је најнапетији део радње, кад нам се чини да је могуће више решења. Када је Ромео убио Тибалда, протеран је из града као преступник. Јулија је сама и несрећна јер отац хоће да је уда за Париса, кога она не воли. Могло се десити да је Ромео побегао, Јулија се удала онако као желе родитељи, јер је у једном тренутку деловало да ће тако и бити, међутим, сследећа етапа је ПЕРИПЕТИЈА.

Тада се радња усмерава ка једном правцу, настаје преокрет, од више претпоставки видимо да ће се ипак само једна остварити и то тачно знамо која. Јулија је одлучна, хоће да буде са Ромеом, неће Париса, испија напитак и односе је у гробницу Капулетових мислећи да је мртва, јер то је све део плана.

РАСПЛЕТ је крај драме, он доноси решавање свих сукоба. Овде, пошто је трагедија, сукоби се решавају несрећно, и по младе, и по родитеље, па чак и по цео град, јер сви жале за Ромеом и Јулијом.

Стил

Шекспиров стил овде је пун патетике и пренаглашених осећања. И Ромео и Јулија рецитују једно другоме стихове који су пуни излива нежности и похвала вољеној особи, али је то све толоко претерано и немогуће, превазилази стварност.  Ипак, има неких делова који садрже поуке о правим и лепим вредностима у животу. Рецимо, део када Јулија говори Ромеу о томе зашто је њихова љубав немогућа, јер он је из непријатељске породице, па каже:

„Непријатељ мој

то је твоје име. Ти би био ти

и кад не би био Монтаги. О буди

неко друго име! Шта је то Монтаги?

То није рука, нога, ни мишица,

Ни лице, нити ма шта од човека.

Шта садржи име? Ружа би давала

слатки мирис, па ма како је ми звали.

И Ромео би, и да се не зове

тако, задржао своје савршенство

и без тог имена.“

Другим речима, права вредност је у суштини човека, у ономе што се не види, а то је карактер и душа, а име, одећа, богатство, порекло и спољашњост су једна љуштура која све то само држи, али нема вредности сама по себи.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s