Шта је то синтагма?

Када нас неко пита шта све може бити неки члан у реченици, рецимо субјекат или објекат, већина ће и без размишљања и напора одговорити да је то реч, или именица у одговарајућем падежу (облику). Међутим, да ли би то био крај овог одговора? Наравно да не би. Ако упоредимо следеће две реченице, видећемо да између њих постоје неке разлике:

1. Девојка је прелазила улицу.

2. Плавокоса девојка у карираном џемперу је прелазила улицу.

Субјекат прве реченице је именица „девојка“, а друге? Реченице имају исту информацију, али нам друга ипак каже нешто више. То није било која девојка, знамо већ нешто о њој: она има плаву косу и носи карирани џемпер. Значи, овде функцију (службу) субјекта врши скуп речи „плавокоса девојка у карираном џемперу“, а тај скуп се у науци о језику стручно зове синтагма. Сваки скуп мора имати свој центар, односно, члан који је главни, а сви остали чланови који га окружују су зависни, јер се односе на њега, ближе га описују.

Центар (главни члан) ове синтагме јесте именица девојка, а сви остали чланови су зависни. Пошто је центар именица, ово је именичка синтагма, а њени зависни чланови су атрибути. Хајде да се  сада мало више позабавимо њима. Као прво, колико овде има атрибута?

Тачан одговор је два. Један атрибут стоји испред именице, то је придев „плавокос“ у женском роду једнине, јер се односи на именицу „девојка“. Који је други атрибут?

То је опет један мањи скуп речи „у карираном џемперу“. Видимо да синтагме могу да се нађу и у улози атрибута. Ово је тзв. ужа синтагма јер је у оквиру једне друге, шире синтагме („плавокоса девојка у карираном џемперу“).

Њен главни члан је именица „џемпер“, а атрибут је придев „карирани“.

Овде смо имали случајеве са именичким синтагмама. Међутим, као што значење  именичког појма можемо проширити додавањем неких нових речи које га описују, тако исто и придеви, прилози и глаголи могу  уз себе имати неке чланове, па онда добијамо придевске, прилошке и глаголске синтагме.

Рецимо, можемо казати:

1. Мајина сестра је висока.

Исто тако, можемо ту информацију проширити:

2. Мајина сестра је веома висока.

У првом случају у служби именског дела предиката је придев „висок“ у женском роду једнине, а у другом примеру у тој истој служби сада имамо скуп речи „веома висока“. Тај скуп речи је придевска синтагма јер је главни члан придев „висок“. Зависни члан ове синтагме је прилог за меру „веома“. Зависни чланови придевских синтагми имају службу одредби. У овом конкретном примеру то је одредба за меру, јер је употребљен прилог за меру.

Прилошке синтагме имају сличан састав, само што се оне односе на глаголе.

Примери:

1. Она је лепо свирала клавир док је ишла у музичку школу.

2. Она је врло (веома, прилично, необично, изузетно…) лепо свирала клавир док је ишла у музичку школу.

У првом примеру имамо једну прилошку одредбу за начин, то је прилог „лепо“. У другом смо мало проширили значење те одредбе јер смо јој додали још један члан, прилог „врло“ (наравно, могли смо додати било који од прилога у загради). Сада службу ове одредбе више не врши једна реч, него синтагма „врло лепо“. То је прилошка синтгма, јер је центар (главни члан) прилог за начин „лепо“, а „врло“ је одредба  за меру/количину/степен.

Значи, зависни чланови  именичких синтагми су атрибути, а придевских и прилошких синтагми одредбе.

О глаголским синтагмама биће речи неком другом приликом, када се мало више будемо бавили глаголима и њиховом службом у реченици.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s